Bauunternehmen Baufirma Salzburg Trockenbau Salzburg Trockenbau Unternehmen Salzburg Spengler Salzburg Aussenputz Salzburg Fliesenleger Salzburg Innenputz Salzburg Schlosser Salzburg
Objavljeno: 29.05.2017. u 09:04   |  Izvor: RSE 

Šta je ostalo od 5.oktobra?

"Srbijo, džabe si rušila Miloševića"

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome šta danas za Srbiju znači 5. oktobar. Da li su tadašnji masovni protesti, kojima je oboren Slobodan Milošević, bili uzaludni i da li je danas Srbija tamo gde je bila pre 5. oktobra 2000. godine.

Sagovornici Radija Slobodne Evrope su bili Vesna Rakić Vodinelić, profesorka prava iz Beograda, i Milivoj Bešlin, istoričar iz Novog Sada.
 
Bilo je reči o tome zašto nakon 5. oktobra nije izvšena lustracija, zašto se Aleksandar Vučić, Ivica Dačić i Tomislav Nikolić nikada nisu odrekli onoga što su radili devedesetih godina, kako je amnestirana Socijalistička partija Srbije, u kojoj meri je rehabilitovan Milošević, u čemu današnji režim u Srbiji liči na onaj od pre 5. oktobra, da li je - kao što tvrdi Vučić - Miloševićev režim sačuvao privredu Srbije, a opljačkali su je oni koji su došli na vlast posle 5.oktobra, da li Rusija daje nadu srpskim nacionalistima da će ostvariti ono što nisu mogli u ratovima devedesetih, kako se moglo dogoditi da list Politika objavi tekst u kome je Zoran Đinđić optužen da stoji iza ubistava novinara Slavka Ćuruvije, kao i o tome kako Aleksandar Vulin i Maja Gojković prete sudskim procesima učesnicima petooktobarskih protesta od pre 17 godina.
 
Omer Karabeg: Zašto nakon 5. oktobra nije izvršena lustracija? Da jeste, ne bi danas Srbijom vladali oni koji su tada oterani s vlasti.
 
Vesna Rakić Vodinelić: Lustracije nije bilo zato što se opozicija koja je došla na vlast posle 5. oktobra s različitim motivima borila protiv Miloševića. Jedni su se borili protiv Miloševićevog nacionalizma, drugi protiv socijalizma, a treći protiv njegove ratne politike. Inače, zakon o lustraciji donet je 2003. godine za vreme vanrednog stanja u Srbiji, posle ubistva premijera Zorana Đinđića. Ali on nije mogao da bude primenjen zato što nisu bili otvoreni dosijei tajne policije. Oni su jedno vreme bili ograničeno dostupni na osnovu uredbe, a posle toga je Ustavni sud zauzeo stav da se dosijei ne mogu otvarati na osnovu uredbe, već da je potrebno doneti zakon, a za donošenje zakona nije bilo parlamentarne većine. Međutim, sve i da je taj zakon primenjen, on ne bi imao velikog efekta, jer je predviđao meku lustraciju. Naime, oni koji su bili birani na izborima nisu mogli biti lustrirani, to jeste nije im moglo biti zabranjeno bavljenje javnim funkcijama. To je važilo samo za postavljena lica, a najduže vreme na koje se mogla izreći lustraciona mera bilo je pet godina, u nekim slučajevima do deset godina.
 
Milivoj Bešlin: Zakon o lustraciji nikada nije primenjen zbog odsustva političke volje. Društvo je suviše duboko bilo involvirano u sve ono što se dešavalo devedesetih godina. Miloševićev režim je u velikoj meri bio izraz autentične volje građana Srbije, većina je prihvatala ciljeve i metode njegove politike. Međutim, kada su ljudi postali nezadovoljni rezultatima, odnosno bilansom te politike, to jeste kada su nastupili porazi, oni su uskratili podršku Miloševiću i okrenuli se novim kreatorima te iste nacionalističke matrice. To je bio glavni razlog zašto je u Srbiji bilo nemoguće sprovesti lustraciju.
 
Omer Karabeg: Vučić, Dačić i Nikolić nikada se nisu odrekli onoga što su radili u Miloševićevo vreme, a to od njih niko nije ni tražio. Danas ih više niko i ne pita šta su radili devedesetih godina.
 
Vesna Rakić Vodinelić: Problem društva u Srbiji je to što zaista niko nije postavio pitanje njihove odgovornosti, pre svega za rat i za ratne zločine devedesetih godina. Jednim delom to je zbog toga što je Socijalistička partija Srbije pod rukovodstvom Ivice Dačića pokazala dosta fleksibilnosti. Ne treba zaboraviti da SPS nije bio deo vlasti samo između 2001. i 2003. godine. Društvo u Srbiji nije smoglo snage da postavi pitanje njihove odgovornosti za otpočinjanje rata i za podstrekavanje na ratne zločine, a takođe vrlo retko se postavljalo pitanje njihove odgovornosti i za katastrofalnu ekonomsku situaciju devedestih godina, jer su sva trojica - i Nikolić, i Vučić, i Dačić - u različitim oblicima sudelovali u poslednjoj Miloševićevoj vladi. Mislim da se to ima pripisati pre svega nacionalističkoj matrici društva, činjenici da je postojao kontinuitet sa vlašću Slobodana Miloševića. Na pravnom kontinuitetu je - iz meni teško objašnjivih razloga, pre svega zato što je reč o pravniku - veoma mnogo insistirao i u tome uspeo Vojislav Koštunica, a čini mi se da su na politički kontinuitet prećutno pristali svi izuzev Zorana Đinđića.
 
Klečanje pred Rusima
 
Milivoj Bešlin: Kada su se naprednjaci politički presvlačili, oni su stalno govorili - jeste, grešili smo, ali nikada niko od njih nije rekao u čemu su grešili. Kada je Vili Brant kleknuo u Varšavskom getu 1970. godine, on je rekao da ljudi ne mogu pobeći od svoje istorije. On je prihvatio odgovornost iako nije participirao u kreiranju nacističke politike, a današnji vrh Srbije učestovao je u onome što se događalo devedesetih. S njihove strane nije bilo nikakvog pokajanja. Sa druge strane, metode koje je Milošević primenjivao devedesetih - od ubistava političkih protivnika i novinara do agresije na susede - danas primenjuje ruski predsednik (Vladimir) Putin. Zbog toga danas značajan deo intelektualne, političke i medijske elite Srbije - usuđujem se da kažem - podanički i kvislinški kleči pred Rusima. Režim u Kremlju im daje iluziju da su devedesetih godina radili ispravne stvari, da nemaju zbog čega da se kaju i da su bili poraženi samo zbog zapadnih zavera.
 
Vesna Rakić Vodinelić: Velike evropske države koje su imale mračnu istoriju u Drugom svetskom ratu - Nemačka pre svega, a i Francuska - uspele su nekako da nađu put pokajanja. Pre dva godine Angela Merkel je rekla da je holokaust postao deo nemačkog nacionalnog bića, a Državni savet Francuske 2007. godine priznao je odgovornost Francuske za deportaciju Jevreja na početku Drugog svetskog rata. Ništa slično tome, a pogotovo ništa slično onom klečanju Vilija Branta, nije se dogodilo u Srbiji.
 
Omer Karabeg: U kojoj meri je danas rehabilitovan i sam Milošević?
 
Milivoj Bešlin: Slobodan Milošević je rehabilitovan u meri u kojoj je njegova politika nacionalizma, nasilja, autoritarizma, populizma i antizapadnjaštva i danas aktuelna u Srbiji, a velikim delom jeste. Ponavljam, Milošević je bio izraz većinske volje srpskog društva. Njegova vlast nije bila nametnuta, on nije došao na stranom tenku, ona je, nažalost, izraz našeg razumevanja politike. Često citiram istoričarku Latinku Perović koja kaže da se Srbija toga vremena ne može objasniti Miloševićem, već se pre Milošević može objasniti Srbijom. On je dobio podršku širokih slojeva stanovništva upravo zbog toga kakav je bio. U tome treba tražiti razloge zašto je Srbija tada išla mimo sveta, zbog čega je odbacila promene i nije krenule putem kojim su išle druge istočnoevropske države, već je krenula u ratove za teritorije. Ta matrica se i danas sve više promoviše od strane predstavnika režima.
 
Frustracija zbog poraza u ratu
 
Vesna Rakić Vodinelić: Miloševićeva vlast je rehabilitovana u vrlo velikoj meri, pre svega - poluge te vlasti nisu uklonjene. Objašnjenje je istorijsko, ali isto tako i političko i pravno. Nastavak politike čvrste ruke, manje ili više prikrivenog nacionalizma i nekakvog osvetničkog besa rezultat je činjenice što je Srbija ratni gubitnik koji pokušava da se predstavi kao faktor stabilnosti i ekonomski lav na Balkanu, što ona nije. Mislim da je frustracija, koju građani Srbije osećaju zbog poraza u ratu, bitno uticala na nastavljanje Miloševićeve politike. Naravno, Miloševićeva politika u jednom delu, a to je politika rata sa okolnim narodima, na svu sreću ne može da se nastavi. I to je ono što bitno razlikuje devedesete godine od današnjeg vremena. Opresija nad građanima Srbije je poslednje što je ostalo našem autoritarnom vladaru, čija vladavina polako prelazi u otvorenu diktaturu.
 
Omer Karabeg: Može li se onda današnji sistem u Srbiji nazvati restauracijom Miloševićevog sistema?
 
Vesna Rakić Vodinelić: Moglo bi se reći da je restauracija donekle izvršena. Ponavljam, osnovna razlika je u tome što više nema rata na tlu bivše Jugoslavije i nadam se da ga neće ni biti. Na čelu Srbije je autoritarni vođa koga - manje ili više otvoreno, iskreno ili ne - Evropa prihvata i podstiče da naglašava svoja formalna proevropska opredeljenja. To je nešto što takođe razlikuje ovaj režim od Miloševićevog. Ali, što se tiče unutrašnjeg političkog delovanja - bitne razlike nema. Unutrašnja politička opresija u Srbiji ne razlikuje se od one kakva je bila u Miloševićevo vreme. Jasno je da u Srbiji nema demokratije. Naprotiv, čak se formalni višepartijski sistem koji danas imamo u parlamentu, i ne pokušava predstaviti kao demokratija, to je otvorena diktatura većine nad manjinom.
 
Milivoj Bešlin: Ne spadam među one koji misle da su nam se devedesete vratile. Mislim da, nažalost, one suštinski nikada odavde nisu ni otišle. Ključne karakteristike Miloševićeve vlasti nikada nisu bile do kraja srušene - ni u praktičnom, ni u ideološkom smislu - da bi se sada restaurirale. Zoran Đinđić je 5. oktobra ostao u manjini u nameri da se izvrši radikalniji raskid sa Miloševićevim nasleđem. Na još veće nerazumevanje su tada naišli predlozi o zabrani Socijalističke partije Srbije, Srpske radikalne stranke i JUL-a, kao zločinačkih organizacija. Ubrzo posle atentata na premijera Đinđića Vojislav Koštunica - koji je zapravo bio faktor kontinuiteta sa Miloševićem i u personalnom smislu, jer je preuzeo mnoge njegove kadrove, ali i u ideološkom - vratio je SPS u politički život, a to znači i na vlast. Koštunica je počeo da diže posrnulu nacionalističku ideološku matricu dajući joj šansu za preživljavanjem. Sličnu politiku je donekle nastavio i (Boris) Tadić, tako da dolazak Srpske napredne stranke na vlast 2012. godine nije veliki diskontinuitet, jer je sve vodilo ka tome.
 
Kako je Milošević “spasio” privredu
 
Omer Karabeg: Vučić se odmah po dolasku na vlast čuvao da afirmativno govori o devedesetim, a danas to otvoreno radi. Vučić je nedavno rekao da su oni, to jeste Miloševićev režim, devedesetih godina sačuvali osnove industrijske i poljoprivredne proizvodnje, srž i suštinu privrede, koja je, kako on kaže, rasturena i opljačkana od 2000. do 2007. godine. Znači, Đinđić je rasturao ono što su Milošević, Dačić i on sačuvali.
 
Vesna Rakić Vodinelić: U to može verovati samo neko ko devedesetih godina nije živeo u ovoj zemlji i ko ništa o tome nije čitao. Podsetiću da su, recimo, nekoliko meseci nakon pada Miloševića prestale restrikcije struje i da je uskoro došlo do potpunog oporavka energetske osnove Srbije. Pri kraju Miloševićeve vlasti plate zaposlenih u osnovnim i srednjim školama bile su oko 25 maraka, da bi posle dve ili tri godine bile preko 250 evra. Dakle, možemo samo - ako smo kratke pameti -tvrditi da je Milošević nešto sačuvao. U vreme Miloševića u Srbiji je bila inflacija kakva nikada nije zabeležena nigde u svetu. Svi resursi su bili upropašteni. Vučićev režim pripisuje pljačkašku privatizaciju vlastima posle 2000. godine. Međutim, neke od one 24 po zlu čuvene privatizacije bile su izvršene po zakonu o privatizaciji iz 1991. godine - u Miloševićevo vreme. To se odnosi na Luku Beograd, na dnevne novine „Večernje novosti“ - čija se svojinska struktura ni danas ne zna - i na još neka velika preduzeća. Naravno, bilo je pljačkaških privatizacija i posle 2000. godine, ali ono što se stalno zaboravlja je da ih je najmanje bilo u vreme vlade Zorana Đinđića, a najviše u vreme prve vlade Vojislava Koštunice. Sve su to činjenice koje su se zaboravile, pa mladim generacijama i biračkom telu, koje se ne odlikuje dugotrajnim pamćenjem, nije teško prodati laži.
 
Svaki dan sat mržnje
 
Omer Karabeg: Gospodine Bešlin, mislite li da ljudi veruju Vučiću kada kaže da je Milošević sačuvao privredu, a da su oni koji su došli posle 5. oktobra sve to rasturili i opljačkali?
 
Milivoj Bešlin: Očito je da neki veruju, a neki ne veruju, ali bojim se da to nije jedina laž koja ovde prolazi. Ovde su laži, spinovanje, propaganda, teorije zavere postali sistem vladanja. Ako pogledate naslovne strane beogradskih dnevnih listova - to je nuklearni otpad. Sem jednog dnevnog lista, svi ostali nude verbalno nasilje, brutalne laži, ogoljenu propagandu - to je zaista besprimerno. Danas mediji često deluju brutalnije nego devedesetih. To je doslovno raspamećivanje ljudi. Ovde se izbrisala svaka granica između laži i istine, stvarnosti i fikcije, informacije i propagande - tako da svaka laž i svaka ludost može da prođe. U takvom brutalizovanom svetu laži i propagande svakog dana, što bi Orvel rekao, imate po jedan sat mržnje. Samo se od dana do dana menja objekat te mržnje. Danas su to Albanci, sutra Makedonci, pa Bošnjaci, zatim Hrvati i tako dalje. U takvom ambijentu onda možete da govorite da je privreda Srbije sačuvana devedesetih i uništena posle 2000. godine. To sve nema nikakve veze sa evropskim i demokratskim vrednostima, a Brisel i Berlin, menjajući demokratiju za stabilnost, sve to očito podržavaju. Posledica takve politike Evropske unije je da na kraju, kao što se to pokazalo u Makedoniji, izgubite i demokratiju i stabilnost, pa Balkan opet postaje bure baruta.
 
Omer Karabeg: Danas se dešava ono što je bilo nezamislivo do pre nekoliko godina. Pre neki dan, „Politika“ je objavila tekst bivšeg glavnog urednika „Politike ekspres“ Đorđa Martića koji je pet dana pre ubistva Slavka Ćuruvije u svom listu objavio tekst u kome je Ćuruvija označen kao najgori izdajnik. Smatra se da je taj tekst bio najava Ćuruvijinog ubistva. Martić sada insinuira da iza ubistva stoji Đinđić.
 
Vesna Rakić Vodinelić: To je ta vrsta laži koja nas napada sa stranica tabloida i Politike koja je, zapravo, neka vrsta porodičnog tabloida, utoliko što u njoj nema pornografije, ali ima svega ostalog. Nema pornografije u bukvalnom smislu, ali ima političke pornografije.
 
Osveta poraženih
 
Omer Karabeg: Da li uskoro možemo očekivati osvetu onih koji su pali 5. oktobra? Ministar Aleksandar Vulin, koji je vrlo blizak Vučiću, nedavno je izjavio da treba pronaći i kazniti sve one koje su upali u Skupštinu 5. oktobra, a Maja Gojković, predsednica skupštine Srbije, tvrdi da su tada iz zgrade skupštine nestale na stotine i hiljade skulptura i slika. Da li nakon 17 godina sledi osveta poraženih?
 
Milivoj Bešlin: Mislim da bih na vaše pitanje najpre morao da odgovorim kontrapitanjem: ko je tu na kraju poražen? Jer, njihov projekat je opstao. Verujem da oni imaju želju za revanšom, ali nisam siguran da su njihovi motivi samo lični. Oni su i ideološki i politički. Oni su devedesetih bili na pogrešnoj strani istorije, pa bi sada da pokažu da to nije tako i da su tada vodili ispravnu politiku. Ipak, važnije od toga je što se srpski nacionalizam, kao poražena i frustrirana ideologija, zbog promenjenih međunarodnih okolnosti u punoj snazi vraća na scenu uz, kao što sam već rekao, snažnu medijsku, obaveštajnu i svaku drugu podršku autokratske Rusije.
Bešlin: Zakon o lustraciji nikada nije primenjen zbog odsustva političke volje.
Bešlin: Zakon o lustraciji nikada nije primenjen zbog odsustva političke volje.
​Danas Rusija srpskom nacionalizmu vraća nadu u mogućnost istorijskog revanša i revidiranja poraza koji je on doživeo devedesetih. Dakle, ključni problem Balkana bi mogao biti pokušaj Srbije da u regionu izravna račune iz devedesetih. Ne mislim da će to da se dogodi sutra i da je novi rat izvestan, ali za početak - oni će da vrše brutalnu reviziju istorije devedesetih. Meni zaista nije jasna logika vlasti koja izlazi na izbore sa političkim programom koji je nominalno proevropski, a istovremeno preko „Politike“ i tabloida svakodnevno širi mržnju prema Evrope.
 
Vesna Rakić Vodinelić: Oni svakako imaju potrebu za revanšom. Za tu najužu grupu oko vladara Srbije - ne biti na funkciji je nešto najstrašnije. To je i sam Vučić nehotice otkrio kada je postavljajući (Bratislava) Gašića za šefa glavne bezbednosne agencije rekao da je on izdržao godinu i po dana bez ijedne funkcije. Po njihovoj logici - ako neko nije godinu ili dve na funkciji, propao mu je deo života. Oni su sebi umislili da imaju pravo da rukovode ovom državom. Što se tiče Aleksandra Vulina i Maje Gojković, mislim da građani Srbije treba da se sete njihove uloge u devedesetim godinama. Vulin je uvek bio nekakav lažni maneken koji je umišljao da liči na Če Gevaru. Prema tome, bilo šta što liči na revoluciju - a 5. oktobar je u izvesnoj meri na to makar formalno ličio - njemu bi trebalo da prija, ali pošto je on zapravo kontrarevolucionar u pravom smislu te reči, dakle u smislu restauracije mračnjaštva, njemu 5. oktobar ne može da prija. Naravno, njegov pokušaj da se pravnim putem sveti građanima koji su bili na ulicama Beograda 5. oktobra ne bi trebalo da prođe, premda možda tom tvrdnjom rizikujem da ispadnem smešna, jer suviše držim do pravnog poretka ove zemlje.
 
A što se tiče Maje Gojković - to što ona govori je čisti bezobrazluk. Dok je ona bila gradonačelnica Novog Sada, desila se jedna od 24 sumnjive i sporne privatizacije, a tiče se autotransportnog preduzeća Vojvodina. Postoji pravosnažna presuda Vrhovnog suda kojim je država Srbija obavezana da privatniku koji je privatizovao to preduzeće isplati četiri miliona eura. Ta presuda još uvek nije izvršena. Ono što bi Maju Gojković svakako trebalo pitati - da li te slike i skulpture, o kojima ona priča, vrede četiri miliona eura, koliko država Srbija zbog nje i njene klike mora isplatiti iz naših džepova, a ne iz njenog. Dakle, neka Maja Gojković prvo iz svog džepa izvadi četiri miliona eura, pa ćemo onda da vidimo koji će sud na naknadu štete da osudi građane koji su prodrli u skupštinu 5. oktobra 2000. godine.
 
Šta je ostalo od 5.oktobra?
 
Omer Karabeg: U zaključku, da li je išta ostalo od 5. oktobra ili je Srbija, što se tiče demokratskih sloboda i pravne države, ponovo tamo gde je bila u Miloševićevo vreme?
 
Vesna Rakić Vodinelić: Nažalost, 5. oktobar je politički demonizovan i to sa priličnim uspehom. Verujem da većina građana gleda na 5. oktobar kao na izneverenu šansu i krivicu za to pripisuje isključivo vlastima koje su došle nakon pada Miloševića. Što se tiče stanja ljudskih prava, ono je danas u Srbiji jadno. Ali, ne bih mogla baš reći da je toliko jadno i beznadežno kao u Miloševićevo vreme, jer je Srbija ipak članica Saveta Evrope i nalazi se pod kakvom-takvom kontrolom Evropskog suda za ljudska prava, mada Srbija nije baš previše raspoložena da izvršava njegove presude. Ne treba zaboraviti ni činjenicu da Srbija u Miloševićevo vreme nije bila članica Ujedinjenih nacija i da je to postala nakon 5. oktobra. Dakle, ne bih bila baš potpuno pesimistična. Mislim da članstvo u tim organizacijama ipak nešto znači.
 
Milivoj Bešlin: Peti oktobar je pre svega bio odbrana izbornih rezultata koje je Milošević ukrao - to moramo imati u vidu kada ocenjujemo njegov značaj. U širem smislu on je bio ne samo pobuna protiv korumpiranog i zločinačkog režima, već i protivljenje daljoj izolaciji Srbije i izjašnjavanje za njeno uključivanje u evropske i svetske tokove. Tako da - iako ne mislim da je Srbija u demokratskom razvoju mnogo odmakla od devedesetih - nisam pristalica mišljenja da je sve isto kao devedesetih godina i da nema nikakve promene. Iako je Srpska napredna stanka nakon dolaska na vlast 2012. godine u rekordno kratkom roku slomila ceo politički sistem, ipak postoji nekakva makar nominalna proevropska platforma, politički protivnici i kritički novinari se ne ubijaju na ulici, kao što je to bilo u Miloševićevom režimu, a nesuglasice u regionu ne rešavaju se ratnim sredstvima. To jesu nekakve tekovine 5. oktobra i u tom smislu nisam potpuni pesimista.
KOMENTARI